SAOPŠTENJE POVODOM UKIDANJA SMERA
Elektrotehničar za elektroniku na vozilima (u daljem tekstu, Autoelektroničar)
u srednješkolskom obrazovnom sistemu
Iz ličnog i profesionalnog ugla
Završio sam Saobraćajno-tehničku skolu u Zemunu pre 26 godina, tada na smeru Autoelektričar. Kasnije sam završio Visoku školu elektrotehnike i računarstva u Beogradu, smer Nove računarske tehnologije. Tokom karijere radio sam kao autoelektričar, automatičar u industrijskom okruženju, a danas se, između ostalog, bavim razvojem softverskih rešenja vezanih za vozila i istrazivačkim radom u oblasti komunikacionih mreža u automobilima. Drugim rečima - imam iskustvo klasične elektrike, elektronike, automatike, ali i softvera, i vrlo dobro razumem kako se te oblasti danas prepliću u modernom automobilu.
Smer Elektrotehničar za elektroniku na vozilima uveden je početkom dvehiljaditih godina, oko 2004. godine, kao odgovor na sve izraženiju elektronsku i softversku kompleksnost savremenih vozila. Tokom prvih godina postojanja funkcionisao je kao ogledni smer, upravo kako bi se kroz praksu proverila njegova opravdanost i prilagodio nastavni plan realnim potrebama struke. Tek nakon što se smer stabilizovao i postao redovan deo obrazovnog sistema, sa jasno definisanim predmetima i profilom znanja, pojavila se inicijativa za njegovo ukidanje. Takav sled događaja nameće pitanje da li se zaista procenjuje dugoročna vrednost specijalizovanih smerova, ili se odluke donose pre nego što se sagledaju puni efekti promene jednog obrazovnog profila.
Suštinski problem: mehatronika kao “sve i ništa”
Razumem i podržavam ideju da se obrazovni profili prilagođavaju zahtevima privrede i tehnološkim promenama, kao sto je to uradjeno 2004. godine, jer je veza između obrazovanja i realnog privrednog sektora neophodna. Međutim, problem nastaje u trenutku kada se ta prilagođavanja sprovode kroz ukidanje specijalizovanih znanja i njihovu zamenu širim, ali plićim obrazovnim profilima. Takvim pristupom često se zanemaruje činjenica da savremeni tehnički sistemi ne traže univerzalne radnike već kadrove sa jasnim dubokim osnovama, na koje se kasnije mogu nadograđivati dodatne veštine. U slučaju Autoelektronike, ovakav model ne vodi modernizaciji, već razvodnjavanju struke. Mehatronika, posebno na srednjoškolskom nivou, u praksi često rezultuje kadrovima koji:
- nisu dovoljno jaki u mehanici,
- nisu dovoljno jaki u elektrotehnici
- nisu dovoljno jaki u elektronici
- a softver dodirnu samo površno
Mehatronika kao disciplina nastala je kao spoj precizne mehanike i elektro upravljanja, prvenstveno u industrijskim i proizvodnim sistemima, gde takva kombinacija ima jasan smisao. U tom kontekstu, ona nije sporna niti je želim omalovažavati. Problem nastaje u trenutku kada se isti obrazovni model prenosi na oblast Autoelektronike. Iz ličnog iskustva, kroz rad i kontakt sa mehatroničarima, kao i kroz rad sa učenicima mehatronike na praktičnoj nastavi, uočavam da takav kadar često izlazi iz škole sa širokim, ali plitkim znanjem koje više liči na kratak kurs, nego na ozbiljno četvorogodišnje stručno obrazovanje. Od tih kadrova ce se u buducnosti očekivati istovremeno bavljenje složenom mehanikom i savremenim elektronsko-softverskim sistemima vozila, što u praksi retko vodi dubinskom razumevanju bilo koje oblasti, a upravo je takvo razumevanje danas ključno za rad na kompleksnim automobilskim sistemima koji su danas distribuirani računarski sistemi na točkovima.
Vrlo mi je poznat današnji narativ da se danas automobili popravljaju jednostavnom zamenom delova na koje ukaže dijagnostički uredjaj. “Kompjuter ti sve kaže” i svi srećni i zadovoljni. Eh, kada bi to tako funkcionisalo – kamo lepe sreće. Medjutim, praksa pokazuje nesto sasvim suprotno i savremeni automobili danas majstorima zadaju ozbiljne glavobolje i nesanice, pogotovo skupi i komplikovani modeli.
Autoelektronika nije širi, već dublji profil u odnosu na Autoelektriku
Savremeni automobilski sistemi kao što su komunikacioni protokoli, senzorski sistemi, upravljačke jedinice, kompleksne dijagnostike, kombinacija hardvera, softvera i fizike, zahtevaju duboko razumevanje, a ne površno poznavanje mnogo oblasti.
Smer Elektrotehničar za elektroniku na vozilima ima kvalitetan i smislen plan i program. Osnovi elektrotehnike I i II, Elektronika, Sistemi ubrizgavanja, Sistemi paljenja, Električne instalacije na vozilima, Električne masine na vozilima, Senzori i aktuatori, OTO motori, Dizel motori, Specifični automobilski sistemi… To su temelji bez kojih nema ozbiljne dijagnostike ni popravke.
Bez čvrstog razumevanja osnovnih principa elektrotehnike - poput Omovog zakona, ponašanja talasnih oblika, uticaja smetnji, sporih ivica signala i pravilne primene mernih tehnika - savremena Autoelektronika se ne može ozbiljno sagledati. U takvim uslovima, dijagnostika se često svodi na pretpostavke i zamenu skupih komponenti, umesto na identifikaciju stvarnog uzroka problema. Kako su današnji automobilski sistemi zasnovani na brzim komunikacionim mrežama i preciznim referentnim naponima, izostanak ovih znanja direktno ograničava sposobnost tehničara da razlikuje kvar u samom sistemu od greške u instalaciji, napajanju ili tumačenju merenja. Upravo zato se u praksi sve jasnije pokazuje da se savremena Autoelektronika sve manje oslanja na klasičan majstorski pristup, a sve više zahteva inženjerski način razmišljanja i sistemsku analizu problema.
U savremenim automobilima već danas se primenjuju različiti oblici algoritamskog odlučivanja i elemenata veštačke inteligencije, najčešće još u relativno jednostavnim i ograničenim formama. Međutim, pravac razvoja je odavno jasan: autonomna vožnja, interakcija vozila sa putnom infrastrukturom, kao i komunikacija između samih vozila, postaju realnost - ne teorija, ne naučna fantastika. Iako je jasno da se ovakvi sistemi ne izučavaju na nivou srednjeg stručnog obrazovanja, postavlja se pitanje kako budući tehničari mogu uopšte da ih sagledaju i razumeju. Upravo zato je važno da se učenicima bar konceptualno približe ove oblasti, kroz predmete i sadržaje koji se oslanjaju na čvrste osnove elektronike, digitalnih sistema i računarstva. Takvo razumevanje se prirodno nadovezuje na ozbiljno elektrotehničko obrazovanje i pruža širi intelektualni okvir potreban za razumevanje sistema koji su, po svojoj suštini, pre svega elektronski i softverski.
Paralelno sa razvojem algoritama i inteligentnih sistema, automobilska industrija ulazi u eru električnih vozila, koja u potpunosti menja odnos između mehanike i elektrike u vozilima. Kod električnih pogona, veliki deo klasične mehanike biva sveden na minimum, dok električni sistemi, energetska elektronika, upravljanje elektro motorima, baterijski sistemi i komunikacije postaju dominantni elementi vozila. U takvom okruženju, razumevanje naponskih nivoa, strujnih tokova, pretvarača, mernih tehnika i zaštitnih visokonaponskih sistema postaje ključno, dok se mehaničke intervencije sve više svode na vrlo jednostavne rutinske servisne procedure. Ovakav tehnološki pomak dodatno naglašava potrebu za kadrovima sa snažnom elektrotehničkom i elektronskom osnovom, jer se budućnost automobilizma ne gradi na mehaničkoj složenosti, već na upravljanju energijom, signalima i softveru.
Realnost iz prakse
Lično poznajem izvestan broj mojih kolega autoelektričara, izuzetno kvalitetnih majstora, koji se danas povlače iz sve složenijih elektro intervencija i prelazi na mehaniku. Ne zato što su loši, već zato što tehnologija enormno brzo napreduje, a bez čvrste teorijske osnove nemoguće je to dugoročno pratiti. Čak i danas često pomažem kolegama u dijagnostici koja daleko prevazilazi prostu upotrebu dijagnostičkih uređaja, kroz rad sa osciloskopom, analizu komunikacija i tumačenje signala - ne zato što oni nisu dobri, već zato što nisu imali sistemsku mogućnost da to znanje steknu. Lično smatram da mehatronika ima smisla na master nivou, a ne kao ulaz u struku.
Pored ličnog iskustva iz svakodnevne prakse, redovno pratim dešavanja na međunarodnoj sceni automobilske aftermarket servis industrije. Kroz stručne kanale, tehničke forume, specijalizovane platforme i edukativne sadržaje, jasno se vidi da se iste dileme, izazovi i problemi pojavljuju širom sveta. Veliki broj iskusnih tehničara, edukatora i inženjera deli svoja znanja i iskustva unutar profesionalnih zajednica, često na nivou koji daleko prevazilazi klasičan zanatski pristup i ulazi u domen sistemske, gotovo inženjerske analize. Upravo ta međunarodna razmena znanja potvrđuje da to nije moj lokalni utisak, već globalni trend struke da savremena Autoelektronika zahteva duboko razumevanje elektronskih sistema, komunikacija i softvera, a ne površno snalaženje kroz šire, ali nedovoljno profilisane obrazovne modele.
Ko zapravo ima koristi?
Stiče se utisak da se ovom promenom stvara kadar koji je “dva u jedan”, ali bez realne dubine znanja, pogodan za kratkoročne potrebe tržišta rada, ali ne i za dugoročni razvoj struke. Takav kadar će često završiti kao puki monteri i menjači delova, bez mogućnosti da razumeju uzrok problema, a kamoli da ga sistemski reše.
Nasuprot tome, očuvanje smera Elektrotehničar za elektroniku na vozilima predstavljalo bi izuzetnu priliku za učenike koji žele da svoje stručno obrazovanje nastave na akademskom nivou. Takav smer pruža čvrstu i prirodnu osnovu za dalji razvoj ka složenijim tehničkim i inženjerskim oblastima, gde se znanje sistemski produbljuje. Jedan od logičnih nastavaka tog puta jeste Visoka škola elektrotehnike i računarstva u Beogradu, studijski program Automatika i sistemi upravljanja vozilima, koji na izuzetan način povezuje elektrotehniku, upravljanje, elektroniku i savremene automobilske sisteme. Ne tvrdim da je ovakav akademski razvoj sa smerom mehatronike nemoguć, jer on to svakako jeste, ali je put kroz specijalizovani smer autoelektronike znatno prirodniji, jasnije profilisan i obrazovno efikasniji koji stvara izuzetne servisne inženjere koji su danas na tržištu rada potrebni velikim i renomiranim auto kućama.
Zaključak i apel
Ukidanje smera Elektrotehničar za elektroniku na vozilima nije modernizacija. To je snižavanje stručnog nivoa pod izgovorom fleksibilnosti.
Ako želimo stručnjake sposobne da razumeju i održavaju savremena vozila, onda moramo sistematski jačati stručnost i kompetencije, a ne razvodnjavati pod izgovorom fleksibilnosti. Tehničko obrazovanje mora da gradi čvrste temelje znanja, jer se samo na takvim osnovama mogu razvijati kadrovi koji će sutra biti u stanju da prate tehnološke promene, preuzmu odgovornost i unapređuju struku, umesto da se ograniče na puko izvršavanje procedura. Autoelektronika nije prošlost, kao sto je donekle Autoelektrika. Ona je temelj budućnosti automobilizma.
Zato apelujem da se ova odluka još jednom stručno preispita, uz učešće ljudi iz realne prakse, pre nego što se napravi potez čije će se posledice itekako osećati.